Osnove C-jezika i napredne tehnike

Stvoren 1972. godine od strane Dennisa Ritchieja u Bell Labs, C-jezik postavio je temelje za razvoj Unix operativnog sistema. Danas je ključan za razvoj sistema, aplikacija i mnogih popularnih jezika poput C++ i Pythona.

C-jezik ima nekoliko standarda: ANSI C, ISO C i C99. Svaki novi standard donosi poboljšanja i nove mogućnosti, poput inline funkcija u C99, omogućavajući efikasniji kod i šire mogućnosti programiranja.

Svaki C-program sastoji se od funkcija i varijabli. 'main()' funkcija je ulazna točka. Programi se pišu u modulima i kompajliraju za stvaranje izvršne datoteke, što omogućava efikasno upravljanje kodom.

C-jezik sadrži različite tipove podataka kao što su int, float, double, char. Svaki tip ima svoje specifičnosti i zauzima određeni broj bajtova u memoriji, što direktno utječe na performanse programa.

Pokazivači su temeljni aspekt C-jezika, omogućujući direktan rad s memorijom. Korištenjem pokazivača moguće je efikasno manipulirati nizovima, strukturama i funkcijama, što otvara vrata naprednom programiranju.

Jedna od ključnih prednosti C-jezika je kontrola nad alokacijom memorije. Funkcije kao što su malloc(), calloc(), free() i realloc() omogućavaju precizno upravljanje dinamičkom memorijom, što je važno za performanse.

C-jezik koristi preprocesorske direktive za efikasno upravljanje kodom prije kompilacije. Direktive kao što su #define i #include omogućuju definiranje konstanti i uključivanje zaglavlja, pružajući fleksibilnost i modularnost.